Nakon premijere serije „Pokucaj na moja vrata“, turski serijali su polako, ali sigurno, osvojili svet. Danas su glumci i glumice iz ovih serija redovno pozivani na prestižne međunarodne nagrade, dok fanovi s nestrpljenjem iščekuju nove epizode.
Kako su „dizi“ serije promenile percepciju ljudi o mnogim stvarima? Hajde da istražimo zajedno 👇
Turska – od letnje destinacije do globalnog kulturnog fenomena
Nekada se Turska povezivala isključivo sa letovanjem, ali rast popularnosti turskih serija promenio je tu percepciju. Danas u plejlistama ljubitelja „dizi“ serija više nije samo Tarkan, već i mnogi drugi kvalitetni izvođači. Turizam je značajno porastao, a čak je i uticaj klipovskog razmišljanja na generaciju z i zumeri počeo da opada.
Upoznavanje sa turskom kulturom u punom je zamahu – širom sveta otvaraju se restorani sa tradicionalnom turskom kuhinjom, a interesovanje za učenje turskog jezika toliko je veliko da izgleda kao da svi planiraju lično da intervjuišu Kerema Birsina i Merta Ramazana Demira. Ali, krenimo redom 😉
Klipovsko razmišljanje, zbogom!
Fragmentarno shvatanje informacija kroz kratke, ali nepovezane delove, postalo je svakodnevnica sa pojavom kratkih video-sadržaja na društvenim mrežama. Zbog toga su se nekada višegodišnje evropske serije pretvorile u projekte od samo 8 epizoda, koje možete pogledati za jedno veče.
Međutim, turski reditelji ne odustaju. Oni i dalje „hrane“ publiku epizodama čije trajanje može da parira filmovima Džejmsa Kamerona.
Duge priče, rituali i spokoj
Najzanimljivije je to što gledaoci zapravo više uživaju u ovako razvučenim zapletima, jer im pružaju osećaj mira. Svi tačno znaju da će novog dana u nedelji izaći nova epizoda njihovog omiljenog projekta, što postaje svojevrsni ritual.
Ne bih se iznenadili ako kolege iz drugih zemalja preuzmu ljubav Turaka prema dugim epizodama i produže svoje, sada nepristojno kratke projekte. Možda će čak i ubrzati njihovu produkciju pod pritiskom konkurencije. A kako je tebi, ne znam, ali meni je već dosadilo da čekam nekoliko godina na novu sezonu omiljene serije.
Muškarci plaču, i u tome nema ništa strašno
Naravno, pod uslovom da muškarac ne preteruje u ispoljavanju emocija. U serijama je obično postojala jasna podela: devojke su bile hiperemotivne, dok su muškarci delovali kao betonski zid. To smo videli i na početku popularne serije „Pokucaj na moja vrata“, ali kasnije se sve promenilo.
„Dizi“ serije normalizuju ispoljavanje emocija, smatrajući da suza i tuga ne poznaju pol. Ako se s tim ne preteruje (pozdrav za Abidina iz „Ženskaroša iz vile“), ovaj pristup donosi veću ljudskost likovima i čini da publika mnogo intenzivnije saoseća s njima.
Turska privlači turiste ne samo svojim letovalištima
Ako se ranije o Turskoj govorilo samo kao o zemlji sa sjajnim „all inclusive“ hotelima, danas je mnogi smatraju pravim „draguljem“ Evrope. Turske serije često stavljaju akcenat na lokalne znamenitosti i kulturu, pa sve više ljudi dolazi u zemlju ne samo da bi uživali na plaži, već i da bi obišli lokacije na kojima su snimani omiljeni projekti, među kojima su često istorijske građevine.
Turske serije skreću pažnju na globalne društvene probleme
Goruća pitanja koja se redovno obrađuju u novim epizodama „Šerbet od brusnice“ ne tiču se samo istočnih zemalja, već celog sveta. U „dizi“ serijama često se osvetljavaju teme poput nasilja nad ženama, prinudnih brakova i nedostatka slobode izbora kod onih koji se suočavaju sa finansijskom nestabilnošću.
Pored toga, reditelji i scenaristi podstiču publiku na poštovanje starijih osoba i promovišu brigu o deci, što dodaje snažnu moralnu dimenziju ovim pričama.
Romantične „bajke“ ustupile su mesto ozbiljnijim temama
Naivni ljubavni zapleti povukli su se u drugi plan, dok je fokus prešao na priče o nepravdi u pravosuđu i društvenoj nejednakosti. Takvi projekti lako nalaze put do inostranstva i često su gosti prestižnih festivala, poput onih u Kanu.
Posebnu pažnju poslednjih godina turske serije posvećuju mentalnim poremećajima i važnosti njihovog lečenja. Te teme su obrađene u serijama „Sakrij me“, „Ženskaroš iz vile“, „Šerbet od brusnice“, „Crvena soba“ i projektu „Ličnost“. Za ulogu u „Ličnosti“, Haluk Bilginer je čak dva puta bio nominovan za nagradu „Emi“.
Turske serije pokazale su kako se prilagoditi gledaocima i održavati s njima kontakt
Može se reći da su turske serije naučile svet kako da zadovolje svoju publiku, a da pritom ne menjaju svoj osnovni pravac i ne skreću previše sa zapleta. Gledaocima se dopada što njihovo mišljenje ima uticaj na priču, pa ne samo da nastavljaju da gledaju „dizi“, već aktivno diskutuju o svakoj epizodi na društvenim mrežama. Takva angažovanost nije prisutna ni u jednom drugom fandomu, i upravo to postaje ključ uspeha projekata sa ogromnim trajanjem.
Uvođenje novih glumaca, nagle promene u scenariju kako bi se udovoljilo većini publike, pa čak i povratak starih likova… U svetu turskog filma sve je moguće, a reditelji ne prestaju da koriste svoju „slobodu“. Rad na „dizi“ je savršeno organizovan: epizoda se snima tokom nedelje, a zatim se odmah emituje. Ako se fanovima rezultat ne dopadne, u ekipi počinje pravi brainstorm kako bi se ispravili svi nedostaci.
