I ti si među onima koji više vole “loše momke”? Odlično, imamo nešto zajedničko! 💥 Hajde da otkrijemo zašto nas (i tebe i mene) toliko privlače likovi poput Emira iz Crne ljubavi, Tarika iz Ženskaroša iz vile i čak Demira iz Dalekog grada.
Pripremi se – možda si oduvek znao/la, ali sada ćeš i razumeti zašto zlikovci osvajaju srca publike brže nego heroji. ❤️🔥
Ako si, kao i ja, od onih koji u novoj dizi odmah “pikiraju” negativca kao omiljenog lika – čestitam, nismo sami u tome. I da, sasvim smo normalni! 😌✨
Tvoj favorit je manipulator, osvetnik, egocentrik? Odlično! To ne znači da si i ti okrutan i bezdušan – naprotiv. Da bi jednom zauvek razjasnila zašto nas privlače “loši momci”, napisala sam ovu analizu. 📖
U njoj sam sabrala potpuno logične razloge zbog kojih negativni junaci osvajaju naša srca, i otkrila zašto je ta fascinacija ne samo prirodna, već i korisna. Da, moguće je da tako nesvesno pomažeš sebi da se izboriš sa potisnutim emocijama. Nisi to očekivala? 😉
Nadam se da sam te dovoljno zaintrigirala da ne propustiš ovu priču.
1. Negativci u turskim serijama su često kompleksniji i bliži stvarnim ljudima 🎭
Znaš i sama — život se ne može podeliti na crno i belo. I ti u sebi nosiš i dobre i loše strane, i upravo ta kombinacija te čini jedinstvenom i privlačnom. Zato nam i negativci u serijama deluju bliže nego idealizovani heroji.
Nekada su “zlikovci” u turskim dizi projektima bili karikirani i nerealni, naročito u letnjim romantičnim komedijama. Ali danas, kada psihološke drame dominiraju scenom ili se bar elementi psihologije sve češće pojavljuju i u običnim melodramama, sve se promenilo. Publika više ne bira “dobrice” kao omiljene likove, već one čije unutrašnje borbe oseća i razume — pa makar oni činili i moralno upitne poteze.
Odličan primer je Emir iz serije Crna ljubav, kog igra Kaan Urgancıoğlu. Iako ga mnogi i danas preziru, neki su mu uspeli prići s osećajem — naročito nakon scena s njegovom ćerkom, koje su pokazale njegovu ranjivost i očinsku stranu. Te nijanse menjaju percepciju i brišu granicu između “zlikovca” i “čoveka”.
Isto se trenutno dešava s Demirom iz Dalekog grada. Da, on je prisilio Zerrin da se uda za njega — zvuči neoprostivo. Ali, paralelno s tim, on je bio uz nju kad joj je bilo najteže: spasio ju je kad je pokušala da sebi oduzme život, pronašao joj lekara da vodi trudnoću, i uprkos početnoj brutalnosti — nije je ni dodirnuo. Ta nežna briga koju pokazuje, iako je došao kao negativac, polako “briše” granice i tera gledaoce da se zapitaju: da li on ipak ima svetlu stranu?
2. Negativce u turskim serijama često igraju harizmatičniji glumci 🎥✨
Odnosno — ne nužno harizmatičniji kao osobe, ali im je uloga mnogo zahvalnija za glumačko izražavanje. Lik negativca je često kontradiktoran, dubok i nepredvidiv, što glumcima otvara prostor da ulože sebe u interpretaciju i igraju se emocijama i nijansama. Nisu strogo vezani za “ispravno ponašanje”, kao što su često ograničeni protagonisti.
Spoljašnja privlačnost i urođena harizma često pomažu zlikovcima da se — makar na ekranu — uzdignu iznad svojih suparnika. U seriji Fi, Çi, Pi, jedan od takvih likova bio je Sadık, kog je maestralno odigrao Osman Sonant. Prvo smo ga doživeli kao hladnog manipulatora i ucenjivača, a tek kasnije su scenaristi počeli da otkrivaju njegovu prošlost, koja ga je oblikovala. A kada se u njegovom životu pojavila Ozge, transformacija lika postala je očigledna.
Ne možemo, naravno, zaobići Tarika iz serije Ženskaroša iz vile. Na papiru — čudovište: opsesivni manijak koji drži nevinu Sejran zatvorenu u podrumu. A opet, publika je bila oduševljena kada se glumac Baran Bölükbaşı vratio u finale druge sezone — jer je upravo on od jednog monstruma stvorio “živog” lika. Njegova interpretacija unela je toliko slojeva, šarma i neobične ranjivosti, da su fanovi s nestrpljenjem čekali njegovo ponovno pojavljivanje.
Nažalost, Tarik koji se pojavio na kraju serije bio je tek bleda senka onog koji je fascinirao publiku u prve dve sezone. I upravo zato — “vau” efekat je izostao.
3. Svaki negativac nosi traumu iz prošlosti – i zbog toga mu ne možemo odoleti 🖤
Naša simpatija prema nekom liku često se rađa iz razumevanja njegovih unutrašnjih rana. Kada shvatimo zašto neko postaje takav kakav jeste, lakše je i da ga razumemo, čak i kad ne opravdavamo njegove postupke.
Pogledajmo samo Daleki grad. Imamo Šahina – pozitivca – i Demira – negativca. Šahin je, formalno gledano, “dobar momak”, ali… da li zaista znamo zašto je povređivao Narin? Zašto nije došao po nju kada je obećao? Zbog problema s ocem? Za osobu koja neprestano govori o „večnoj i čistoj ljubavi“, takvo ponašanje deluje – prazno. I teško ga je razumeti.
S druge strane, imamo Demira. On je izgubio voljenog strica, a potom i ljubav svog života – Šejdu, koju su žrtvovali zarad mira između zavađenih porodica. Njegovo srce je slomljeno, a bol se pretvorio u ogorčenost i želju za osvetom. Čovek koji je mogao da voli, odjednom postaje zarobljenik prošlosti. Organizovao je čitav oltar posvećen Šejdi, zatvorio se za svet, i prepun gneva – krenuo protiv porodice Albora, jer veruje da su mu sve uzeli.
A onda – još jedan udarac: smrt oca, koji nije imao veze sa Boranovom tragedijom. I odjednom, čak i njegovo nasilje i želja da ubije Kaju na veridbi – postaju „logični“. Jer ono što gledaš nije hladnokrvni zločin, već krik očajnog čoveka.
Ali… u poslednjem trenutku, Demir bira da ne puca. Umesto toga, spašava Zerrin – ženu koja ga verovatno nikada neće voleti. I koju će možda čak i izgubiti zauvek. Kako da u tom trenutku ne osetiš saosećanje?
I kako da ne zavoliš negativca koji više pati nego svi “pozitivci” zajedno?
4. „Loši momci“ uvek ostavljaju jači utisak od dobrih 😈❤️
Ovo je prosto – činjenica. I nema potrebe mnogo objašnjavati. Svaka devojka se barem jednom zaljubila u nekog ko nije ni blizu idealnog “princa iz bajke”. I baš tu slabost publike vešto koriste turski scenaristi.
Jer, hajde da budemo iskreni – zabranjeno voće je najslađe, a dobro osmišljeni negativci… još slađi. I dok junaci prate pravila, „loši momci“ ih ruše — i upravo zato ostaju duže u našim mislima (i srcima).
5. Negativci u turskim serijama nam pomažu da izbacimo potisnute emocije 🧠🔥
Psihologija igra veliku ulogu u našim preferencama, pa je ovom aspektu vredelo posvetiti posebno mesto. U društvu smo uglavnom naučeni da budemo „moralni“ – da potiskujemo bes, ljubomoru i potrebu za kontrolom. Ako nas neko iznervira do ludila, nećemo mu se zaleteti pesnicama (barem ne u stvarnosti) — već ćemo taj gnev progutati.
I tu na scenu stupa… Karl Jung. 💬 On je govorio o tzv. „Senci“ — delu psihe u kojem borave naše potisnute emocije: zavist, bes, mržnja, potreba za dominacijom. I dok ih mi skrivamo, naši omiljeni negativci ih žive.
Oni su projektovana verzija nas samih — onih delova koje ne smemo pokazati. Oni rade ono što bismo mi možda potajno želeli, ali se nikada ne bismo usudili da sprovedemo.
Zato su gledaoci Šerbeta od brusnice obožavali Gorkem – drugu Fatihovu ženu. Ona je umela da postavi granice, hladnokrvno odgovori, izvede osvetu s dozom humora i intelekta, i pokaže Fatiha u pravom svetlu. Njena lukavost, smirenost i samopouzdanje bili su pravo osveženje — i mnoge žene su u njoj prepoznale deo sebe koji su godinama sputavale.
Priznaj, i ti si bar jednom poželela da probudiš svoju unutrašnju Gorkem i središ sve one koji te iscrpljuju, zar ne?
6. Negativci u turskim serijama gotovo uvek funkcionišu u okviru „sive“ moralnosti ⚖️
Na kraju, dolazimo do možda najvažnijeg razloga: tzv. siva moralnost. Ovaj koncept sve više dominira ne samo u turskim serijama, već i u savremenim projektima širom sveta. On nas definitivno odvodi daleko od klasične podele na „dobre“ i „loše“ likove.
Sivu zonu naročito vole žanrovi poput mafijaških drama, gde su likovi istovremeno i zaštitnici i zločinci. Daleki grad je odličan primer toga — svaki lik, a posebno Demir, funkcioniše upravo u toj moralnoj zoni bez jasnih granica. I Ženskaroš iz vile se bavi tom temom na svoj način: Halis Korhan nije samo simpatični deda-zlatar, već i figura s ozbiljnim autoritetom i tamnim stranama, dok su Tarik i Šehmuz pravi primeri negativaca koji ne deluju kao karikature, već kao ljudi sa motivima.
Ovaj pristup likove čini realnim — oni imaju mane, greše, ali nisu potpuno izgubljeni. Ne znaš šta će uraditi sledeće, jer ni oni sami to ne znaju. Danas mogu spasiti nekog iz nesreće, a sutra se osvetiti bez milosti.
Upravo ta nepredvidivost, to neprestano balansiranje između svetla i tame, drži pažnju publike. I možda nam zato upravo „sivi“ junaci ostaju najduže u mislima.
Piše:
