Koja to rana iz prošlosti tera Alju da očajnički pomaže drugima? I zbog čega Džihan tako pažljivo skriva svoje emocije i osećanja iza maske ravnodušnosti? Vreme je da to zajedno otkrijemo kroz našu novu analizu 🧐
Na prvi pogled, serija „Daleki grad“ deluje kao da je daleko od psiholoških slojeva koje je tako obilno prikazivao „Ženskaroš iz vile“. Međutim, istina je sasvim drugačija. Psihološke traume likova u „Dalekom gradu“ samo su vešto prikrivene – duboko potisnute i ne prikazane gledaocu na tako očigledan način.
Dok gledam ovu seriju, uspela sam da u ponašanju likova prepoznam osobine koje bukvalno „vrište” o njihovim unutrašnjim problemima.
Danas želim da podelim ta svoja zapažanja s tobom. Možda ti ovaj tekst pomogne da na neke likove više ne gledaš tako strogo – jer njihovo ponekad odbojno ponašanje često ima koren u ranama koje duboko kriju u sebi 💔
Džihan — strah od bliskosti s ljudima
Još od prvih epizoda serije „Daleki grad“, postaje jasno da su Džihanova duša i srce zaključani iza teških, nevidljivih vrata. On se plaši da se veže za druge jer je previše puta izgubio ljude do kojih mu je zaista bilo stalo.
Iza ledene maske ravnodušnosti krije sve što oseća – jer veruje da će jedino tako zaštititi ono što mu je zaista dragoceno. Površni susreti s Mine, bez ikakvih obaveza, bili su za njega svojevrsni beg i privremeno olakšanje. Možda je tada nešto i osećao – ali samo na fizičkom nivou. Sve ostalo bilo je zaključano i nedostupno, čak i za njegovu opsesivnu ljubavnicu.
Međutim, s pojavom Alje, njegova pažljivo izgrađena odbrana počinje da se ruši. To nije promaklo ni pronicljivoj Sadakat – upravo njoj Džihan duguje duboku ranu koja ga je učinila tako zatvorenim i izgubljenim.
Ona mu je još u detinjstvu usadila ideju da su emocije znak slabosti, dok njihovo potiskivanje donosi moć i kontrolu. Nije isključeno da je odrastao bez dovoljno topline i nežnosti od svoje hladne majke – pa je, kao odgovor na tu prazninu, odlučio da se zatvori za svet… i za samog sebe. Samo da više nikada ne oseti bol.
Sadakat — opsesivna potreba za kontrolom
Za Sadakat, ništa nije važnije od potpune kontrole. Ona ne samo da odlučuje kako će njena deca da žive, već ulazi u tuđe živote i duše bez pitanja – bez kucanja.
Ljudi koji imaju potrebu da sve drže pod kontrolom često su oni koji su u prošlosti doživeli duboku izdaju, koju nikada nisu uspeli da prevaziđu. I u njenom slučaju sve se poklapa – Edžmel, kojem je verovala još kao mlada devojka, ne samo da ju je ostavio trudnu, već ju je i gurnuo sa litice. Taj surovi čin mogao je koštati života i nju i njeno nerođeno dete.
Od tada Sadakat u kontroli pronalazi sopstveni štit i spas. Postala je bezkompromisna, netolerantna i gotovo nikada ne pokazuje emocije – jer zna da ranjivost može biti smrtonosna.
Nekada davno, kada je bila otvorena i iskrena, to ju je skoro uništilo. Zato sada ne dozvoljava ni sebi ni drugima da vide ono krhko u njoj. Sve što je postigla, dugovala je svojoj hladnoći, disciplini i sposobnosti da zavlada situacijom – čak i kada to znači emocionalno uništiti svakog ko joj se suprotstavi.
Demir — ispoljavanje agresije sa i bez razloga
Verovatno se niko neće iznenaditi kada čuje da je Demir Bajbars jedan od najdublje ranjenih likova u seriji „Daleki grad“. Scenaristi to jasno stavljaju do znanja, prikazujući ga kao kontradiktornog čoveka čije je postupke teško predvideti.
Iako se prema Zerrin ponaša gotovo pažljivo – trudi se da je ne povredi, ne nameće joj se i pokušava da pokaže izvesnu dozu poštovanja – teško je zaboraviti kako se ponašao prema Alji. Grubost i agresija koje je pokazivao prema njoj, ali i prema drugim ženama iz svoje blizine, ostavljaju dubok trag.
Neobuzdana agresija često je jasan pokazatelj traume iz detinjstva. Ljudi koji nisu naučili da kontrolišu emocije često su oni koji su trpeli poniženja dok su odrastali.
U Demirovom slučaju, ova rana se naslućuje već u prvoj epizodi – kada njegov otac moli Džihana da „ne obraća pažnju na postupke tog izgubljenog sina“. Ta rečenica jasno govori: još kao dete, Demir je bio obeshrabrivan, omalovažavan i marginalizovan unutar sopstvene porodice.
Zato sada pokušava da se dokaže – ne samo drugima, već i sebi. Njegove impulsivne i destruktivne reakcije nisu ništa drugo do očajni pokušaji da zadobije poštovanje koje nikada nije dobio, da potvrdi svoju vrednost u svetu koji ga je davno odbacio.
Nare — neprekidna griža savesti zbog osećaja krivice
Nare kao da sebi zabranjuje pravo na sreću. Čak i onda kada pokušava da se izbori za vezu sa Šahinom, u njoj tinja unutrašnji glas koji govori da to ne zaslužuje.
Nakon transplantacije jetre, u kojoj joj je suprug bio donor, a zatim pao u komu, osećaj krivice u njoj postaje još dublji i snažniji. Od tog trenutka, Nare živi s konstantnim teretom – uverena da je ona kriva za sve što se dogodilo.
Njena prošlost je puna izdaja. Najpre od strane Šahina, koji ju je više puta napustio upravo kad joj je bio najpotrebniji, a zatim i od rođene majke koja je svedočila protiv nje na sudu. Sve to dovelo je do ozbiljnih posledica po njenu psihu.
Nare preuzima krivicu čak i za stvari koje s njom nemaju nikakve veze. Neprestano sebe izlaže bolu, dopušta drugima da je povrede, i prečesto dozvoljava da postane nečija „vreća za udaranje“.
Njeno samokažnjavanje nije slabost – to je odbrambeni mehanizam žene koja veruje da ne zaslužuje ništa više. A zapravo, iza te krhkosti krije se osoba koja je godinama potiskivala svoje rane, nadajući se da će krivica jednog dana nestati – ali ona je s njom ostala da živi.
Alja — sindrom spasioca i problemi sa poverenjem
Glavna junakinja serije „Daleki grad“ gotovo instinktivno pruža ruku pomoći svima kojima je potrebna. Njen dolazak u vilu porodice Albora za mnoge likove predstavljao je pravu svetlost u tami, tračak nade u svetu punom boli. Međutim, iza Aljine dobrote ne kriju se samo čiste namere.
Kako saznajemo više o njenom detinjstvu, počinju da se otkrivaju dublji slojevi njenog ponašanja. Njena neprekidna potreba da štiti druge i spasava ih od problema potiče iz traume bespomoćnosti koju je doživela još kao dete. Njena majka radila je kao hostesa u paviljonu, stavljajući sebe i Alju u opasne situacije. U tim trenucima, devojčica se osećala potpuno nemoćno – bez kontrole, bez sigurnosti.
Sada, kao odrasla žena, Alja daje sve od sebe da se nikada više ne nađe u sličnoj poziciji. Neprestano pokušava da sve drži pod kontrolom, da bude stub za druge – ne zato što je uvek jaka, već zato što se boji da će, ako pogreši, izgubiti ljubav i prihvatanje. Veruje da mora biti savršena da bi bila voljena.
Alja je bila primorana da prerano odraste. I upravo ta prerano preuzeta odgovornost ostavila je traga ne samo na njen karakter, već i na njenu psihu. Iza njene snage krije se krhka devojčica koja nikada nije imala priliku da bude samo dete.
Mine — preterana nametljivost
Na prvi pogled, Mineina nametljivost deluje kao čista opsesija bez dubljeg korena. Ali, pre nego što je tako strogo osudimo, vredi razmotriti i drugu stranu. Njena uporna borba da zadrži Džihana, čoveka koji joj očigledno ne uzvraća ljubav, zapravo je oblik psihološke samoodbrane.
Vrlo je verovatno da je Mine čitav život bila dete koje su odbacivali i koje nije dobijalo dovoljno ljubavi. Takvo iskustvo moglo je dovesti do ozbiljne traume napuštanja. I upravo ta trauma danas je pokreće da se grčevito drži za bilo kakvu predstavu stabilnosti – čak i kada ona ne postoji.
Zato ona neprestano koristi sažaljenje kao oružje: plače, dramatizuje, preuveličava, samo da bi privukla pažnju i osetila da nekome ipak nešto znači. Njena trudnoća sada joj daje dodatno „oružje“ u toj igri – još jedan razlog da ostane u Džihanovoj blizini, koliko god to bilo toksično i za nju, i za njega.
I, ruku na srce, koliko god da nam je teško gledati njene manipulacije, jasno je da iza njih stoji devojka koja je samo želela da bude voljena – ali to nikada nije naučila da traži na zdrav način.
Kaja — preterana emocionalnost
Mnogi gledaoci serije “Daleki grad” primetili su da najmlađi član porodice Albora često reaguje impulsivno i ne ume da sagleda situacije trezveno. I nije teško pogoditi ko stoji iza toga — njegova majka, Sadakat.
Kaja je duboko ranjen osećajem usamljenosti koje ga neprestano prati. Njegove preterane emocionalne reakcije na sve što se dešava oko njega, kao i očigledne poteškoće u kontroli besa, jasni su znaci potisnute psihološke traume.
Njegove burne emocije zapravo su način da potisne ono što zaista oseća i što mu je istinski potrebno. Na taj način Kaja pokušava da se zaštiti od situacija u kojima se oseća nemoćno i neshvaćeno — odrastanje uz hladnu i kontrolisanu majku očigledno je ostavilo duboke posledice.
Svojom impulsivnošću i burnim ponašanjem, on pokušava da stvori iluziju kontrole u svetu u kojem se nikada nije osećao dovoljno sigurno.
Šahin — sažaljenje prema sebi
S ocem poput Edžmela, Šahinu je uvek bilo teško da veruje u svoje sposobnosti. Edžmel ga je neprestano omalovažavao, smatrao ga slabim i bezvrednim, a Šahin u „Dalekom gradu“ jednostavno je naučio da odgovara bar na ta „očekivanja“ svog roditelja.
Mnogi sude Šahinu jer često odustaje i ne bori se za svoju ljubav, ali nije on kriv — on je naučen da živi na taj način. Osim toga, od malena su ga učili da se sažaljeva, kako bi izbegao situacije u kojima bi ponovo poklekao i napravio grešku.
To destruktivno osećanje neprestano podstiče njega da padne u apatiju i bespomoćnost, te da se žali na nepravdu sveta koji ga neprestano stavlja na test i nikada mu ne daje šansu za normalan život. Edžmel je vešto naveo svog sina da poveruje da je on ništa, tako da sada jedino terapija može da mu pomogne da izađe iz ovog začaranog kruga.
Zerrin — odricanje od sopstvenih želja
Kada je u pitanju Zerrin, i tu postoje određene “podvodne struje”. Za razliku od svog brata, ona ima mnogo veći potencijal da se bori za sebe, ali se suočava s drugim problemima. Brak sa Demirom nije bio ni prva ni poslednja situacija u kojoj je Kajina voljena žrtvovala sebe i svoju sreću kako bi spasila nekog iz svoje porodice. Na primer, ista stvar desila se i na sudu, gde su iznesene lažne optužbe protiv njenog brata Šahina.
Može se reći da je Zerrin navikla da živi kako bi ugodila drugima i izbegava konflikte. Da li su ove osobine znakovi psihološke traume? Naravno.
Takvo ponašanje obično je posledica traume neprihvatanja i odbacivanja unutar porodice, pa se može smatrati njenim osnovnim elementima. Fidan i Edžmel su očigledno stalno kritikovali svoju ćerku i omalovažavali je do te mere da je navikla na odbacivanje. I sada, kako bi izbegla ponovo to osećanje, Zerrin teži da ugodi drugima, verujući da će tako zaslužiti njihovu ljubav.
________________________________________________________________________________________________________
Iza složenih i često kontradiktornih ponašanja likova serije „Daleki grad“ kriju se duboke i bolne psihološke traume koje su oblikovale njihove ličnosti. Njihovi postupci, često nerazumljivi i teški za prihvatiti, nisu samo plod trenutnih okolnosti, već odraz duboko ukorenjenih rana iz prošlosti. Razumevanje ovih trauma pomaže nam da sagledamo likove iz drugačijeg ugla — ne kao jednostavne junake ili negativce, već kao složene ljude koji se bore sa sopstvenim demonima.
Upoznajući se sa njihovim bolnim iskustvima, možemo pokazati više saosećanja i manje kritike, jer iza svake njihove reakcije stoji priča o gubitku, strahu, bespomoćnosti ili potrazi za ljubavlju i prihvatanjem. Upravo ta slojevitost čini seriju „Daleki grad“ toliko dirljivom i realističnom, jer nas podseća da iza svakog čoveka stoji nevidljiva borba koju ne vidimo na prvi pogled.
Piše:
