Upoznali smo je kao Sadakat Alboru u seriji „Daleki grad“ na kanalu Kanal D. Oživela je jedan od najkultnijih likova savremene televizije – onaj koji dirne u same živce gledalaca.
Sreli smo se sa Gondžom Džilasun, glumicom neobično bogatog duha i još zanimljivijeg života. Skakala je padobranom, ronila, koristila mačeve, pa čak ima i dozvolu za rukovanje vatrometom! „Ne mogu da ostanem stalno kod kuće, u istom prostoru, na istom kauču“, kaže ona kroz osmeh.
Razgovarali smo o njenom neobičnom životnom putu, seriji „Daleki grad“ i stvarima koje publika još ne zna o njoj.
Dolazi iz Midjata u Istanbul samo na dva dana. Zbog njenog lika u seriji, očekujem da ću upoznati strogu i distanciranu osobu. Međutim, Gondža Džilasun i Sadakat Albora nemaju gotovo ništa zajedničko — i upravo tu leži veličina njenog glumačkog talenta. Ona je žena puna iznenađenja, sa fascinantnim pogledom na život. Što je više slušate, to vas više zadivljuje. Ulazimo u svet Gondže Džilasun, o kojoj poslednjih meseci svi pričaju.
Želim da vas oslovim kao „Sadakat“. Moram priznati, na ovaj intervju sam došao s dozom straha zbog vaše uloge — a vi se smejete od uha do uha!
Ja sam potpuno suprotna od Sadakat Albore. Upravo zato sam i želela da je igram. Ona poseduje nešto što ja nemam — za mene je Sadakat kao dragoceno blago.
Zar nemate nijednu sličnost?
Imamo samo jednu zajedničku stvar — obe znamo da koristimo oružje.
Naučili ste to zbog serije?
Ne, i ranije sam se oprobala u pucanju. Ali i tokom snimanja sam imala koristi od toga — u seriji glumim majku lika Ozana Akbabe, pa smo zajedno razvili jednu posebnu dinamiku. Da bismo se bolje razumeli i zadržali dobar odnos, povremeno odlazimo na strelište. Ozan odlično barata oružjem — to nam je zajednička tačka, majka i sin idu zajedno da pucaju.
Zašto ste ranije vežbali pucanje?
Iz radoznalosti. Glumica sam — volim da imam različita iskustva i veštine.
Tačno je i da znate da koristite mač?
Da, i to je počelo iz puke znatiželje.
Kako to izgleda — sedite kod kuće i odjednom odlučite da naučite mačevanje?
Ne baš tako (smeh). Postoji mnogo vrsta mačeva. U jednom periodu me posebno fascinirao japanski mač, jer je to vrlo poseban vid borilačke discipline. Pohađala sam kratku obuku, ali nisam mogla da nastavim. Kasnije sam u seriji „Barbaroslar“ tumačila lik Hume Hatun, koja je koristila mač — tada mi je to došlo sasvim prirodno.
Imate li još takvih iznenađenja?
Znam da jašem konja. Vozim motocikl. Bavim se ronjenjem — imam dve zvezdice i planiram da nastavim obuku. To je iskustvo koje bih svima preporučila. A u poslednje vreme imam još jednu malu strast — padobranstvo. Već neko vreme sam želela da probam, i konačno sam uspela da uskladim sve obaveze. Skakala sam u tandemu, ali volela bih da završim obuku i da se jednog dana sama bacim iz aviona, sa svojim padobranom.
Kako je počela vaša strast prema skakanju padobranom?
Strašno se bojim visine. Ali kada skočite iz aviona, taj strah u glavi jednostavno nestane — kao da obrišete granicu koja vas je ograničavala. Živim na osmom spratu, i kad priđem prozoru, bukvalno mi se tresu ruke i noge. Zato sam morala to da pokušam — da pobedim samu sebe.
A da li je bezbedno skočiti iz aviona?
Postoje dva padobrana, sve je vrlo bezbedno. Ljudi koji se time profesionalno bave su izuzetno obučeni i pouzdani.
Ipak, vi ste osoba koja voli pokret. Pre snimanja ste mi rekli: “Čudi te što skačem iz aviona, ali da sam kod kuće plela, to ti ne bi bilo iznenađenje.” Imate 59 godina, a mnogi se čude što se u tim godinama upuštate u takve avanture…
Zapravo, znam da pletem, ali statičnost me zamara. Ne mogu da budem stalno kod kuće, u istom prostoru, na istom kauču. Biti ista osoba celog života — to mi je previše dosadno. Kada sebi dozvolite da se menjate i razvijate, otvaraju vam se novi putevi. Verujem da čovek u svakoj dobi može sve, ako su mu srce i um otvoren za to.
Ja sam po prirodi radoznala i volim da istražujem nova iskustva. A glumac, da bi ostao živ u umetničkom smislu, mora da se hrani upravo takvim stvarima.
Recimo da ste u Istanbulu i nemate posla, niti ekstremnih sportova. Kako tada provodite vreme? Volite li noćni život?
Ne, ja sam dnevni tip osobe. Volim dan, prirodu, neobične stvari. Obožavam ptice — mogu da razlikujem njihove glasove, fasciniraju me njihovi letovi i pesme. Mnogo vremena provodim sa svojim mačkama.
Opsednuta sam i oblacima — njihovo posmatranje mi je kao lek. Život je danas toliko ubrzan i haotičan da ljudi često ne stignu da vide ni kako mali vrabac preskače s jedne grane na drugu. A kad izgubimo tu sposobnost da primećujemo male stvari, počinjemo da se gubimo.
Ja sva svoja životna “vrata” otvaram mirisom ukusnog jela, plesom oblaka pred očima, ili letom neke ptice. To su moja vrata — mala, ali vode u ogromne, čudesne svetove.
Pa, da li ste trenutno srećni?
Veoma sam srećna, jer upravo sada razgovaram sa vama. Dugo sam čekala ovaj trenutak.
Zapravo, ja sam srećan što sam s vama.
(smeh)
Hajde malo o privatnom životu. Da li ste u braku, imate li dece?
Dva puta sam bila udata. U oba braka sam bila zaljubljena, oba su bila s neverovatno divnim muškarcima. Ali je završilo. Ljubav, kao i sve drugo u životu, ima svoj kraj; ljudi se menjaju i transformišu, pa se menja i ljubav.
Trenutno nemam nikoga u životu, ali ne bih imala ništa protiv da se to promeni. Moja je želja — ako već ljudima mora da se dogodi bol — neka to bude bol iz ljubavi. Bolje je biti iskušan ljubavnim bolom nego bolešću.
Čujete li često pitanje: „Imate li dete?“
Nemam biološko dete, ali imam jedno divno, preslatko duhovno dete koje mi pruža osećaj majčinstva.
Nekome ko vas gleda kao Sadakat na ekranu trebalo bi dosta hrabrosti da vam priđe. Kako bi taj muškarac trebalo da bude?
Ako ostavimo Sadakat po strani, sa Gondžom je lako živeti. Jer ja nemam kalupa, granica, velikih uglova u karakteru — otvorena sam i slobodna u svom načinu života.
Kako je do vas stigla uloga Sadakat u seriji „Daleki grad“?
Prvo su mi ponudili ulogu Fidan. Divan lik, ali dok sam ga čitala, osetila sam da neko treba da zagrli Sadakat. Toliko je stroga, oštra, puna trnja — potrebna joj je osoba koja će je razumeti. Ja sam je razumela i rekla: „Želim da budem Sadakat.“
Da li vam se dopalo da igrate „negativku“?
Predivno je. Osećam da mi „zubi svetle“ dok igram i uživam u tome. A uz to, Sadakat i nije baš toliko zla koliko ljudi misle.
Jeste li od onih koji uvek staju na stranu svog lika?
Ako to ne uradite, onda sami sebi napravite štetu i krenete pogrešnim putem. Ja sam od onih koji precizno promišljaju svaki detalj — hod, držanje tela, pogled. Znam šta je sve Sadakat prošla. Ne mogu da dopustim da je iko povredi — ona je kao moja ćerka.
Kako ste izgradili taj lik?
Mnogi misle da radimo kopije, ali ja sam, naprotiv, namerno izbegla original seriju. Smatrala sam da bi to moglo da ošteti Sadakat. Za mene je posmatranje ljudi presudno — koristim javni prevoz, gledam lica, pokrete.
Prve konture Sadakat pronašla sam kod svoje pokojne majke. Nije bila tako stroga, ali iz nje sam „izvukla“ jednu ključnu crtu. Ljudi koji mnogo gube, pate i krvare često nemaju drugi izlaz osim da očvrsnu — da postanu tvrdi kako bi mogli da opstanu. Tako je i Sadakat.
Kako reaguje publika na ulici?
Dok sam dolazila ovamo, pitala sam nekog za adresu. Prepoznao me je i rekao: „Molim vas, nemojte više toliko mučiti decu!“ A odmah zatim dodao: „Ali vas obožavamo, ljutimo se i volimo vas!“
Šta nas očekuje u novoj sezoni?
Životi svih likova će se potpuno promeniti. Sadakat će proći kroz ogromna iskušenja. Alja će doživeti neverovatno teške trenutke. Džihana čekaju muke gore od smrti. Sve likove čeka iskušenje iz neočekivanih pravaca.
Kako je raditi sa Sinem Unsal i Ozanom Akbabom?
Oboje su mi kao duša. Toliko ih volim da je igrati s njima pravi užitak. Zapravo, to nije ni gluma — to je deljenje trenutaka zajedno.
Kad smo već kod smeha — na vašim Instagram objavama često stoji hešteg „Gül de güzelleş“ („Nasmej se pa ćeš ulepšati“). Za vas lepota dolazi kroz osmeh?
Smeh nam pomaže da se nosimo sa mnogim stvarima. U suštini, nemamo nikog osim sebe. Ako se mi sami sebi ne nasmejemo, ako životu ne uputimo jedan veliki smeh, on će nas iscrpeti. Put da s njim idemo ruku pod ruku je upravo u tome — u osmehu upućenom životu.
Dolazite iz Manise, iz Akhisara. Peto ste dete u porodici sa šestoro dece…
U stvari, bilo je dvanaestoro dece, ali nas je šestoro preživelo.
Iskreno saučešće…
Hvala vam puno. Moji roditelji su bili veoma zaljubljeni, a otac je govorio: „Žena mi je rodila prelepu decu, hteo sam da rađa i dalje.“ Bio je strog, odbrane su bile teške — gde god da dotaknete, ostaje trag, ali tako je bilo.
Zbog čega su deca preminula?
Neka su umrla pri rođenju, neki spontani pobačaji, neki su izgubljeni tokom trudnoće.
Kakva je bila vaša kuća?
Majka je bila domaćica i mnogo je radila. Dok se moj stariji brat nije rodio, svu je decu odgajala u jednoj sobi. Kada sam ja došla, finansijska situacija je bila malo bolja. Otac je bio radnik i preživljavali smo od dnevnice — bilo je jako teško.
Ali majka je bila neverovatno spretna, i mnogo toga me je naučila. Danas mogu i krov da popravim i malter da nanesem.
Kao švajcarski nož ste…
Haha, to je divan kompliment.
Kada ste napustili Akhisar i upisali Fakultet jezika i istorije u Ankari, odeljenje za glumu?
Da. Prvo sam upisala Hacettepe, smer za savetovanje i psihološku podršku, ali nisam mogla da nastavim jer sam osećala da nešto drugo gori u meni. Napravila sam pauzu godinu dana, a kada sam se vratila u Ankaru, nisam znala kako da polažem prijemni na konzervatorijumu.
Tada su postojali žuti vodiči, i iz njih sam našla broj Išik Jenersu, pozvala je sa javne govornice i rekla: „Hoću da polažem prijemni, treba mi pomoć.“ Ona mi je ljubazno i entuzijastično pomogla.
Konzervatorijum nisam prošla, ali sam upisala glumu na Fakultetu jezika i istorije. Tamo sam dobila temeljno obrazovanje i ključna iskustva turskog školskog sistema i diplomirala sam sa uspehom.
Šta se desilo posle?
Tokom studija sam se zaljubila. Bio je prelep mladić, od kojeg nisam mogla da skinem pogled. Venčali smo se dok smo još bili studenti, a posle diplomiranja radili smo različite poslove.
Imate i dozvolu za rukovanje pirotehnikom?
Sve ste pogodili! Da, imali smo firmu za organizaciju dođagaja, i rukovanje pirotehnikom je bilo veoma važno — ne možete samo tako nešto zapaliti.
A gluma — gde je bila u tom periodu?
Nakon razvoda došla sam u Istanbul. Osećala sam da nešto u meni nije na mestu, da moj um traži svoj mir. Tada sam shvatila da moram da se posvetim glumi.
Prevod intervjua za Hurriyet Pazar: Svet serija
Foto: Mahsun Akgun
