Na ekranu ne ostavlja trag izgledom, već izborom uloga. U njegovoj glumi nema prenemaganja — već svesnosti. I upravo zahvaljujući toj svesnosti stvara stvarnost koja prevazilazi granice ekrana. Ozan Akbaba i njegova stvarnost s one strane ekrana – za Esquire Türkiye.
Ozana Akbabu publika poznaje po snažnim, često tihim, ali unutrašnje bogatim likovima. Njegov pristup glumi ne oslanja se na površni efekat – već na dubinu. U razgovoru za časopis Esquire Türkiye, Ozan otkriva šta ga pokreće u umetnosti, kako doživljava muziku, zašto ne žuri da potpiše pesme koje nisu njegova istinska emocija – i koliko ga je očinstvo promenilo iznutra.
Od Karsa do Mardina, od arhitekture do saza, od reflektora do večernje tišine – Ozan Akbaba deli svoje misli iskreno, jednostavno i bez pretenzije. U nastavku vam donosimo kompletan intervju sa jednim od najautentičnijih turskih umetnika današnjice.
„Trudio sam se da se izrazim kroz svaku svoju ulogu. Nikada nisam odstupio od te ideje. Zato bih sa velikim zadovoljstvom ponovo igrao sve uloge koje sam do sada tumačio.“
Sećaš li se trenutka kada si rekao: ‘Nemam lep glas’ i iznenadio sve na sceni?
— Da, sećam se. I dalje ne tvrdim da imam savršen glas, ali u aranžmanima i kompozicijama ne mogu sebi da dozvolim skromnost 🙂 Što se tiče „življenja trenutka“ — to je bila zahtevna scena. Scene sa mnogo ljudi i glumaca obično je teško organizovati. Zato sam osećao blagu napetost. Ali ipak je ispala prelepa scena.
Na sceni si izgovorio: ‘Benim balam kime neyler’. Šta te je u toj pesmi posebno dirnulo?
— U toj sceni igrao sam azerbejdžanskog lika. Nosio sam težinu kavkaske prošlosti, a divne note pesme davale su mi mir. Bio sam u potpunoj harmoniji sa sobom i sa likom koji mi je poveren. To mi je bilo izuzetno prijatno iskustvo.
Kako biraš pesme? Vodiš li se osećajem ili udobnošću? Možeš li navesti svojih 10 omiljenih narodnih pesama?
— Teško je rangirati omiljene narodne pesme. Ne želim da uvredim nijednu. Ali moj izbor uglavnom pada na pesme koje ne narušavaju geografski identitet, lišene su arapskih uticaja, u potpunosti se oslanjaju na anadolijske motive i tonove, daleko su od pop-kulture i predstavljene su u svom izvornom obliku.
Ne želiš da objaviš još nekoliko pesama na YouTube? To bi bile male, ali vredne muzičke poruke za tvoje fanove.
— Nastavljam da radim na tome. Jer ne mogu da živim bez muzike…
U jednoj sceni u seriji u Mardinu vidi se kako sviraš saz… Šta ako publika počne da te poistovećuje s tim žanrom i to postane tvoja lična oznaka?
— Dati takvu odgovornu izjavu je teško. Koliko god da smo upoznati sa žanrom, koliko god slušali razne izvođače – svaka pesma ima svoju dušu. Da bi se ta duša prenela, moraš u nju uroniti. Zato poznajem granicu; ne želim i ne mogu da stavljam svoj potpis ispred onih koji tu dušu istinski nose – to ne bi bilo pošteno.
Ti si čovek sa Istoka. Ja sam iz Elaziga. Kako se u tebi ogleda glas, bol i kuhinja tih krajeva?
— Ja sam iz Karsa. Glas, bol i skromna kuhinja tih krajeva za mene su uvek bili dragoceni. Kod nas nema bogatih – ima imućnih. Kod nas nema izvođača — ima ašika i ozana (pesme poezije). Naša deca su srećna, omladina je puna poštovanja, a stariji su poštovani i mudri.
Koja te je uloga najviše ispunila? Koja te je, pre tvoje poslednje serije, naterala da kažeš: ‘E, ovo je to!’?
— U svim ulogama koje sam do sada tumačio, trudio sam se da se izrazim. Nikada nisam napustio tu ideju. Zato bih sa zadovoljstvom ponovo igrao svaku od njih. Sve su bile posebne.
Šta te najviše privlači kada biraš ulogu — dubina lika ili duh projekta?
— Duh projekta, njegova originalnost, pristup, i naravno — harmonija koju možete uhvatiti samo profesionalnim okom. Tek onda gledam koliko je lik jedinstven, kako su opisane njegove emocije i koliko je realan. Što je realniji, to je uverljiviji na ekranu.
Da li snažni i duboki likovi pronalaze tebe ili ti njih?
— Naravno da želim da oni pronađu mene. Jer svako ko veruje: „Ozan to može“, za mene je izuzetno dragocen. I ja se trudim da učinim sve što je u mojoj moći da podržim projekat i dam svoj doprinos, ako mislim da su me ispravno procenili. I kad se pogleda, može se reći da su moje uloge bile pravi izbor. Lik i ceo projekat su uvek rezultat timskog rada.
Uvek smo te gledali kao glumca. Šta ako te jednog dana vidimo u neočekivanoj ulozi, ili iza kamere u nekom nezavisnom filmu? Imaš li skrivene planove?
— Uvek imam planove i ideje po tom pitanju. Jedino što mi je potrebno jeste vreme. Kada ga budem imao, moji snovi će postati stvarnost.
„Rođenjem sina moj život se potpuno promenio. Više ne mogu da se ljutim na sve, ne mogu da zatvaram oči na stvari, ne mogu da odmahujem rukom. Jer sada postoji neko ko me pita ‘zašto?’. To ‘zašto’ je postalo suviše važno da bih ga ostavljao bez odgovora.“
Ozan kao otac… Kako se život promenio sa rođenjem sina?
— S rođenjem sina, moj život se potpuno promenio. Više ne mogu da se ljutim tek tako, da ignorišem stvari, da samo pređem preko nečega. Jer sada postoji neko ko me pita „zašto?“. To pitanje je za mene postalo previše značajno da bih ga ostavio bez odgovora.
Rad u istoj branši sa suprugom – prednost ili ponekad izazov zbog manjka privatnosti?
— Za mene je to ogromna prednost, jer na svako moje pitanje mogu da dobijem sve moguće odgovore. To me uvek stavlja u prednost.
Studirao si arhitekturu. Da li se to znanje danas provlači kroz tvoj život, dom, setove? Otvaraš li još uvek AutoCAD fajlove?
— AutoCAD fajlovi… Nasmejao si me. Biti svestan da si arhitekta ponekad je teško, ali zna biti neverovatno korisno. Pogotovo kada se setim da sam na fakultetu sve crtao ručno, šrafirao olovkom. Mogu reći da je to divna profesija. Kada umetnost prodre u bilo koju delatnost — ona odmah postaje estetski vrednija.
Kakav je osećaj biti u Mardinu i deo projekta koji obara rekorde gledanosti?
— Ovaj projekat je doneo određene promene u industriji. Srušeni su stereotipi, vraćena je iskrenost, klišei su transformisani. Ponovo smo shvatili koliko je važno imati pravi tim. U vremenu kada se TV publika značajno smanjila, pokazali smo da izraz „od 7 do 77“ još uvek može biti stvarnost. Bilo kakve reči bi bile nedovoljne.
Da li ti je bilo lako da napustiš Istanbul i prihvatiš projekat van grada?
— Naravno da nije bilo lako. Biti daleko od ljudi sa kojima deliš život, od porodice — teško je i za njih i za mene.
U Istanbulu kažu: ‘Dolazi veče, ostaješ sam u tami’. Kada za tebe dolazi veče?
— Za mene veče dolazi kada primetiš poslednji narandžasti trag dana, a zatim kada se plavetnilo nad njim polako pretvara u duboku tamu. Veče je za mene najlepša boja grada, najsmirenije stanje zemlje.
Da li je gluma za tebe profesija ili stanje u kome stalno prelaziš iz jedne forme u drugu?
— Gluma je za mene prava, ozbiljna profesija. Kada izgubiš strast, postaješ običan. Kada ne analiziraš kako treba, gubiš uverljivost. Kada ne poštuješ zanat — gubiš iskrenost. To je težak posao, koji mnogi danas pogrešno smatraju jednostavnim. Nazvati glumu samo poslom ili profesijom može biti nepravedno. Gluma zahteva stalno bežanje od ponavljanja, odbacivanje šablona, budnost — to je način života.
Da imaš samo saz i jednu rečenicu… Šta bi svirao i rekao?
„Prijateljem sam zvao mnoge, grlio ih,
Moja verna voljena — crna zemlja.
Uzalud sam lutao, umarao se,
Moja verna voljena — crna zemlja.
Ko ovu tajnu razume,
Ostavlja svetu večni trag.
Doći će dan, zemlja će prigrliti Vejsela,
Moja verna voljena — crna zemlja.“
Da tvoj život postane serija — gde bismo te videli u prvoj sceni?
— Da je „Ozan“ serija, prva scena bi se desila uveče. U onom najmirnijem trenutku, kada sve emocije osećaš najintenzivnije — i onda BUM! Eksplozija, minuta ispunjena akcijom, energija kulja!
Prevod intervjua: Svet serija
Foto: Esquire Turkiye
