Ovaj tekst nastao je pod utiskom brojnih komentara gledalaca koji su izrazili nezadovoljstvo naglim zaokretima u radnji — pre svega Boranovim „vaskrsenjem“ i pojednostavljenom podelom likova na strogo pozitivne i negativne. Želim da razmotrim zbog čega su ti potezi izazvali toliki odjek, da podelim sopstveni pogled na situaciju i da pozovem fanove serije „Daleki grad“ da iznesu svoje mišljenje o neočekivanom razvoju događaja. Jer, uprkos kritikama, projekat u Turskoj i dalje ne posustaje. Možda više nije nedodirljivi lider kakav je bio tokom prve sezone, ali svoje pozicije i dalje čvrsto drži.
Serija „Daleki grad“ postala je kulturni fenomen 2024–2025. godine, dominirajući društvenim mrežama i postavljajući nove trendove. Njegov uspeh, zasnovan na mračnoj poetici klanskih sukoba i tradicijama turske provincije, pokrenuo je talas sličnih projekata. Tokom jesenje-zimske sezone 2025–2026. godine na male ekrane stigli su naslovi poput „Oči Crnog mora“ i „Naslednik: zov predaka“. Kao najopasniji rival, koji je ušao u direktnu borbu za prvo mesto, izdvojila se serija „Ovo more će se preliti“.
Uprkos žestokoj konkurenciji, „Daleki grad“ uspeva da zadrži visok rejting, iako se sada svaka pobeda osvaja uz veliki napor — prvo mesto više se ne podrazumeva, već se bukvalno mora „oteti zubima“.
Sporan zaplet: reakcije publike i autorska namera
Jedan od najdiskutovanijih i najkontroverznijih obrta u seriji bilo je „vaskrsenje“ Borana Albore. Taj potez izazvao je talas nezadovoljstva kod dela publike, koja ga je doživela kao jeftin trik i uobičajeni kliše turskih drama. I sama sam u početku delila tu skepsu, sa rezervom gledajući na povratak lika za koga se činilo da je njegova priča završena.
Međutim, kako se radnja dalje razvija, postaje sve jasnije da za scenaristkinju Gulizar Irmak to nije bio slučajan potez. Njen princip „retko, ali precizno“ ogleda se u pažljivo građenim likovima — uostalom, u njenoj filmografiji nalaze se svega četiri serije, koje su gotovo uvek privlačile veliku publiku. Projekat „Kako vreme prolazi“ (na kom je bila tretman scenarista, dok je njen suprug bio kreator priče i scenarista, Džoškun Irmak) bio je najgledanija serija na kanalu D, a deceniju kasnije „Daleki grad“ oborio je rekorde, postavši ne samo najgledaniji naslov te televizije, već i cele sezone.
Njeni raniji radovi, poput „Kako vreme prolazi“ i „Omera“, izdvajaju se detaljnom, iako ponekad na prvi pogled neupadljivom razradom karaktera. Povratak Borana, sudeći po svemu, od početka je bio deo šireg koncepta i služi kao alat za dublje razotkrivanje ne samo njegove ličnosti, već i motiva drugih junaka — kao što je to bio slučaj sa pričama Kaje i Zerin, Alje i Džihana, Nare i Šahina.
Psihološki portret Borana Albore: sistem, a ne slučajnost
Gledaoci se danas pitaju kako ranije nisu primetili Boranovo pravo lice. Ključ za razumevanje ovog lika leži u odustajanju od posmatranja njegovih postupaka kao skupa nepovezanih „loših“ osobina. Njegov karakter nije rezultat iznenadne metamorfoze nakon kome, već logičan razvoj davno formiranih crta koje njegova porodica jednostavno nije želela — ili nije umela — da vidi. Već njegova prošlost i ponašanje pre nestanka, kao i period proveden u Kanadi, jasno su nagoveštavali:
Egoizam kao osnovni princip.
U temelju svih Boranovih poteza nalazi se lična korist. Naizgled idilično detinjstvo sa braćom i sestrom bilo je narušeno potajnom zavišću prema mlađem bratu Džihanu, kojeg su odgajali kao budućeg vođu klana. Ta frustracija se godinama gomilala i ostajala skrivena dok je otac bio živ — jednostavno nije bilo prilike da se otvoreno ispolji. Nije slučajno što ga je Džihan u jednom razgovoru direktno upitao: „Da li mi zavidiš?“
Kukavičluk u praksi i izbegavanje odgovornosti.
U kriznim situacijama Boran bira bekstvo — i fizičko (odlazak iz zemlje nakon čina krvne osvete) i psihološko (skrivanje istine od supruge: prošlosti i veza sa bugarskom mafijom), prebacujući posledice na druge. Ubistvo Sulejmana Barbarse dovelo je do toga da cenu plati Džihan, koji je žrtvovao ljubav i slobodu kako bi spasao porodicu. Čak i iza rešetaka, Boran ne moli, već zahteva pomoć, odbijajući da preuzme odgovornost ili da prihvati objašnjenja.
Identitet večite žrtve.
Boran neguje uverenje da mu Džihan i porodica nešto „duguju“. Ta pozicija postaje izgovor za pasivnu agresiju, laži i nečinjenje. Vešto manipuliše tuđim osećajem krivice kako bi izbegao sopstvenu odgovornost. Već je optužio Nare, koja se udala za sina čoveka koji je pokušao da ga ubije; Kaju, koji voli ćerku tog istog čoveka; Džihana, koji je ispunio njegovu poslednju želju i oženio se njegovom ženom; majku, koja je krila istinu o njegovom rođenju — koga sve nije proglasio krivcem?
Toksična zatvorenost.
Njegovi odnosi, čak i oni najintimniji (sa suprugom Aljom), počivali su na lažima i tajnama — uključujući veze sa bugarskom mafijom — koje su dovodile u opasnost čitavu porodicu. Čak je i sopstvenu „smrt“ iskoristio kao sredstvo pritiska, nametnuvši Džihanu obavezu da se oženi Aljom i preuzme očinsku ulogu kako bi ih zaštitio.
Na kraju, Boran Albora nije „negativac radi negativca“, već pažljivo izgrađen psihološki tip: zavidan, kukavica, sebičan čovek koji sistematski prebacuje odgovornost na druge i bira trajnu ulogu žrtve kojoj „svi nešto duguju“.
Njegov povratak, po svemu sudeći, predstavlja promišljen potez scenaristkinje, koji omogućava da se otvore stare tajne porodice Albora i pokaže kako slepa ljubav i želja da se zaštiti „svoj“ mogu godinama da zamagljuju pogled pred očiglednom toksičnošću.
Ipak, reč je o autorskoj ideji i viziji razvoja priče i likova — a mi možemo tu viziju da prihvatimo ili da se bunimo protiv iznenadnih obrta — dok Gulizar Irmak za sada svoju zamisao sprovodi bez krupnih grešaka i nelogičnosti. Zar se i u stvarnom životu ne dešava da godinama živimo sa nekim, a da nam se baš u jednom od najtežih trenutaka otkrije njegovo pravo lice? Ljudska priroda najjasnije se razotkriva u kriznim situacijama, kada treba preuzeti odgovornost, donositi sudbonosne odluke i praviti izbore. Tako je i Boran uvek birao lakši put, opravdavajući sebe i svoje slabosti spoljnim okolnostima — iako su i drugi likovi bili izloženi istim pritiscima i odrasli u istoj sredini.
Zato scenaristkinja nije „ispravila“ junaka nakon njegovog povratka. Ona je samo dovela do kulminacije ono što se u njemu taložilo i postepeno izbijalo na površinu još od samog početka. U mladosti, dok je otac donosio sve ključne odluke, deca nisu imala prostora da u potpunosti pokažu ko su zaista. Potom je Boran otišao i čitavu deceniju proveo daleko od porodice, „bruseći“ svoje karakterne crte. To nije pretvaranje u negativca — to je razotkrivanje, skidanje maske koju su mnogi gledaoci pogrešno protumačili kao veštačko stvaranje glavnog antagoniste naspram pozitivnog junaka. Jer suština čoveka u potpunosti izlazi na videlo upravo u najtežim, ali i najsrećnijim trenucima života.
Zato ni Alja nije odmah mogla da shvati ko je čovek pored nje — nije bilo dovoljno iskušenja da bi se istina ranije razotkrila. Danas je, međutim, Boran izgubio gotovo sve: više ne dobija ono što želi, porodica mu ne gleda kroz prste, a drugi više ne žrtvuju sopstvene principe da bi ga zaštitili. U pretposlednjoj epizodi Nare je jasno rekla da mora sam da odgovara za posledice svojih postupaka — baš kao što su nekada drugi odustajali od svojih ideala da bi spasli njega.
Zbog toga mu je sada mnogo teže da zadrži „masku“, a njegovo ponašanje, poput grudve snega koja se kotrlja nizbrdo, iz njega izvlači sve ono što se godinama gomilalo i skrivalo: agresiju prema Alji, bratu koji je za njega mnogo žrtvovao, pa čak i bes tokom svađe u trenutku kada ga je štitio od metka. Po prvi put Boran se suočava s činjenicom da mora sam da donosi odluke i snosi posledice svojih postupaka — jer se promenila i njegova porodica, a Džihan više nije spreman da neprestano odustaje od sopstvene sreće zarad njega.
U nastavku ćemo tek posmatrati kako će se s tim izboriti: da li će nastaviti da deluje iz povređenosti, besa i ogorčenja — ili će pokušati da pronađe drugačiji put (u šta, priznajem, ozbiljno sumnjam).
U dijalozima i komentarima o seriji često se ponavlja zamerka na račun autorke: da su likovi navodno podeljeni na „dobre“ i „loše“, te da scenaristkinja proizvoljno „pere“ jedne, a „crni“ druge. Tim povodom želela bih da iznesem i sopstveni stav — možda drugačiji od mišljenja mnogih.
Zar u filmskim sagama i književnim delima nije upravo sudar junaka ono kroz šta se najbolje otkrivaju njihove prave crte? Ako malo razmislimo, postepeno razotkrivanje karaktera — trenutak kada maske pre ili kasnije spadnu, a svaki lik se pokaže onakvim kakav je oduvek bio u svojoj suštini — jeste osnovni cilj svake priče.
Ono što pojedinim gledaocima deluje kao „prenaglašeni likovi zasnovani na izmišljenim kontrastima, kakvih u životu nema“, zapravo je prikaz ljudske prirode:
-
Junaci koji preuzimaju odgovornost vremenom jačaju.
-
Junaci koji se skrivaju iza samoobmane i udobnih uloga ne napreduju — oni stagniraju, pa čak i nazaduju.
I to nije „krivica“ scenaristkinje — to je logika života. Ljudi se definišu svojim postupcima, a upravo oni određuju kakva će osoba na kraju postati: da li će „plivati nizvodno“, prilagođavajući se okolnostima, ili „plivati uzvodno“, preuzimajući odgovornost za svoje odluke, dela i njihove posledice. Zato konačna ocena nekog lika nije autorski hir, već prirodan ishod ličnih izbora svakog junaka. Kao i u stvarnosti, završnica je zbir naših odluka tokom čitavog života — iako to ponekad nije lako priznati.
Zbog toga scenaristkinja ne „pere“ jedne, niti „crni“ druge. Odgovornost, sposobnost da se problemi rešavaju bez bekstva, rad na odnosima i priznanje sopstvenih grešaka nisu „ulepšavanje“ — to su normalne osobine odraslih ljudi, upravo one koje bismo svi želeli da vidimo u odnosu prema sebi.
Ipak, mnogima danas deluje kao da je normalnost postala izuzetak. Ako neko ne beži, ne manipuliše, ne skriva mračne tajne i ne koristi tuđu slabost, on odjednom postaje „previše dobar“. Gulizar Irmak ne stvara idealizovane likove. Ona pokazuje: jedni biraju da se suoče, rastu i budu iskreni; drugi biraju izgovore, prebacivanje krivice, optuživanje i destrukciju. To nije podela na crno i belo — to su različiti životni principi. Serija nije o „pranju“ ili „crnjenju“ likova, već o tome da svako dobija nastavak i posledice puta koji je sam izabrao.
Sve što je Boran radio vodilo ga je tamo gde se danas nalazi. Sve što je Alja radila, naprotiv, vodilo je ka ličnom rastu i ljudima koji je iskreno cene — Džihanu, Kaji i Nare. Sve Džihanove odluke, pa i prihvatanje „zabranjene“ ljubavi prema bratovljevoj ženi, učinile su ga još snažnijim, mudrijim i odgovornijim, primoravajući ga da iznova preispituje značenja pojmova poput „časti“, „dužnosti“ i „pravde“.
Svaka njegova žrtva — a njegov život upravo je niz odricanja — nije ga lomila, već kalila, pretvarajući ga iz „imenovanog“ poglavara u pravi stub porodice. Nasuprot tome, Boran je, izbegavajući svaku odgovornost, samo slabio i tonuo dublje u sopstveni egoizam.
Zaključak: Boranov povratak i njegova kasnija degradacija nisu plod autorske „zle volje“, već kriza ličnosti izazvana gubitkom kontrole nad sopstvenim životom. Dok je njegov sistem funkcionisao — dok je dobijao ono što želi, dok su ga štitili i čistili posledice za njim — mogao je da održava prihvatljivu „masku“. Kada je ostao bez statusa, resursa i slepog poverenja najbližih, ta maska je počela da se raspada. Njegova prava priroda, godinama potiskivana ispod privida normalnosti, izbija na površinu kroz agresiju prema bliskim ljudima, pa čak i prema posluzi — prema onima koji su za Džihana već postali porodica ne po krvi, već po životu: Umu, Pakize, Muzaferu i Kadiru.
Scenaristkinja majstorski pokazuje da se karakter ne otkriva u stabilnosti, već u gubicima i kriznim trenucima. U trenutku kada Džihan prestaje da bude Boranov spasilac, a Alja odbija ulogu žrtve, Boran se po prvi put suočava sa stvarnim posledicama sopstvenih izbora. Njegova dalja putanja nije pitanje autorske samovolje, već test sposobnosti za samorefleksiju: da li će izabrati bolan put suočavanja sa sobom i rasta — ili će se do kraja zaglaviti u ogorčenosti.
Druga strana iste medalje jeste kritika navodne „nerealne idealnosti“ pozitivnih junaka. Njihova odgovornost, lojalnost i emocionalna zrelost često se doživljavaju kao previše „čiste“ osobine. Taj fenomen, međutim, razotkriva jednu zabrinjavajuću društvenu stvarnost: norme zdravih odnosa počele su da se doživljavaju kao izuzetak, kao nešto nestvarno. A upravo u tome leži vaspitna snaga svakog umetničkog dela — da posmatramo, upoređujemo, promišljamo i izvlačimo zaključke o tome „šta je dobro, a šta loše“.
Autorka ne prikazuje Alju i Džihana kao bezgrešne. Oni greše, sumnjaju i trpe bol. Njihova suštinska razlika leži u načinu na koji biraju da reaguju na događaje u svom životu. Oni se odlučuju za:
-
suočavanje s problemima umesto bekstva;
-
dijalog i iskrenost umesto manipulacije i tajnovitosti;
-
preuzimanje odgovornosti za sopstvene odluke, čak i kada su pogrešne.
Njihova snaga ne proizlazi iz odsustva slabosti, već iz sposobnosti da izvuku pouke iz životnog iskustva i da lično sazrevaju. U poređenju s Boranovim destruktivnim ponašanjem, njihovi postupci mogu delovati „previše ispravno“. Ali upravo to i jeste poruka serije: zrelost nije urođena osobina, već dosledan izbor u korist konstruktivnih — iako često teških — odluka.
Na taj način Gulizar koristi seriju kao poligon za istraživanje životnih principa. Njen metod mogao bi se opisati ovako:
Stvaranje polja jednakih mogućnosti.
Svi junaci smešteni su u složene, često traumatične okolnosti — pod pritiskom društva, porodičnih drama i rana iz prošlosti.
Davanje slobode izbora.
U prelomnim trenucima svako bira sopstvenu strategiju: da li će preuzeti odgovornost ili je prebaciti na druge, biti iskren ili lagati, raditi na odnosima ili ih razarati.
Prikaz dugoročnih posledica.
Radnja postaje vizuelna mapa unutrašnje logike svakog izbora. Put iskrenosti i rada na sebi vodi ka jačanju ličnog stuba, samopoštovanju i izgradnji zdravih veza (Alija → Džihan). Put samoobmane, laži i večite uloge žrtve vodi ka krizi identiteta, usamljenosti i nagomilanoj destruktivnoj energiji (Boran).
Zaključak: pitanja nisu za scenaristkinju — već za nas same
Možda vredi zastati i postaviti sebi sledeća pitanja dok posmatramo događaje na ekranu:
-
Zašto smo spremni da poverujemo u „jeftino“ iskupljenje, kada se lik, bez stvarnog procesa suočavanja i pokajanja, čudom menja preko noći?
-
Zašto na destruktivne junake projektujemo nadu u razvoj koji oni sami u sebi guše?
-
I zbog čega su zrelost, pouzdanost i emocionalna inteligencija postali sinonimi za „nerealnu idealnost“, iako upravo te osobine očajnički tražimo u ljudima oko sebe?
Serija time ispunjava važnu funkciju: podseća nas da naš život nije niz slučajnosti, već dugoročna posledica svakodnevnih izbora. Ona ne deli svet na crno i belo — već pokazuje da seme koje sejemo svojim postupcima pre ili kasnije daje plod. A taj plod ima ukus sudbine koju smo sami izabrali.
